Sonja Nektarijević



Sa putovanja ... > Putopisi 2009 > Sonja Nektarijević >

Nakon više hiljada kilometara novoosvojenih Evropskih puteva i mesec dana provedenih van granica Srbije, saopštavam zainteresovanima, budućim evropskim putnicima: 1. Svet je ipak vrlo, vrlo veliki i oni koji tvrde drugačije nemaju pojma, 2. Da bismo spoznali druge kulture i tradicije, treba da znamo i negujemo svoju, 3. Plan za budućnost nam je neizvesniji nego ikad. Ono što je sigurno je da se svako bori za svoje mesto pod Suncem, a neki znaju u tome i da uživaju i da žive po svojoj meri. Na prvi pogled, čini se da Evropsko Sunce, greje jače i nudi više mesta nego ovo naše...

Tri dana nakon povratka u Beograd, samo o Beogradu čitam; jer nije red da o Oslu i Lisabonu više znam, nego o svom rođenom, voljenom gradu. Kraj je avgusta i počele su višesatne gužve u saobraćaju na 35 stepeni u hladu, razni sindikati najavljuju štrajkove, kraj godišnjeg odmora je mnogima skinuo osmeh sa lica; i moje misli, podgrejane na Evropskom Suncu, najbolje opisuje sledeći citat: „Ko stalno živi u poređenju koliko, recimo, Beograd nije Evropa (ili, još gore, koliko bi trebalo da je Evropa po izgledu i po ljudima), taj mora uskoro pasti u neku bolest duha, u pakost, sumnju, cinizam, nemoć, histeriju“, V.Velmar-Janković. Upadam u zamku da Beograd posmatram turistički, onim očima kojima sam gledala lica evropskih metropola, do skora. Vaspitan, surov, naivan, hladan, lukav ili ironičan grad - kao da posmatraš jednog Beograđanina. Posledice viševekovnih rušenja ovog grada ni na Istoku ni na Zapadu, reflektuju se u tome što je Korbizje za Beograd rekao, da je „najružniji grad na najlepšem mestu“.

Zemlje i gradovi koje sam obišla u proteklih mesec dana pružaju upotpunjenu sliku Evrope, i politički i teritorijalno. Od najstarijih članica, zemalja osnivača Evropske Unije - Nemačke, Austrije i Italije, do onih zemalja koje se tek upisuju u knjigu utisaka o Evropi, pa i onih koje nisu i ne žele da budu članice Evropske Unije, iako učestvuju i kreiraju istoriju Evropskog kontinenta od vajkada: Hrvatska je zvanični kandidat za ulazak u Evropsku Uniju, a Norveška - nije članica EU i ne želi da bude, jer je narodnim referendumom odbačeno to pitanje zbog euroskepticizma, iako u ekonomskom smislu to ne predstavlja prepreku zahvaljujući bilateralnim sporazumima. Nizali su se: Beč, Berlin, Kopenhagen, Stokholm, Oslo, Faro, Lisabon, Milano, pa zatim kratak, trodnevni rez u razmišljanju: Ljudi, leto je; pa ja moram na more pod hitno...a potom: Rijeka, Istra, Pula, Rovinj, Brioni i Cres - to su tačke oslonca mog putopisa.

Borivoj Bjelić, Vlada Vlajić i ja smo, oprostivši se od roditelja, potencijalnih budućih supružnika, Beograda i učenja u narednih mesec dana na Železničkoj stanici, zaronili u dugu skoro svakodnevnu vožnju vozovima, po unapred dogovorenom planu. Beč je naša prva zajednička destinacija. Obilazili smo sve što smo stigli, zamak Šenbrun smo obišli u prisustvu Džarmejna Džeksona, rođenog brata nedavno preminulog Majkla Džeksona, i njegove porodice. Crni kao noć, svi od reda, u belim reperskim patikama, gomilom skupocenog nakita i mini-odredom telohranitelja, imali su svog sopstvenog vodiča kroz zamak, a mi smo im se priključili posmatrajući više njih nego zamak i slušajući vodiča, na bezbednom rastojanju od mini-odreda. Vlada je zatim prepoznao i prepao Željka Mitrovića, poznatog direktora „Pinka“ u centru Beča, tražeći mu da se slika sa njim, što je ovaj oberučke prihvatio. Od interesantnih susreta, ovde valja pomenuti i simpatičnog sredovečnog Poljaka Džona Naumoviča, koji živi na Floridi i ima svoju zlataru; nosi ogroman zlatan Rolex i hvali se time što je godinama bio cirkuzant. Pokazivao nam je klipove na mobilnom telefonu kako na leđima nosi 12 muškaraca i zvao nas kod njega na Floridu, ispijajući pivo sa prijateljem i čekajući žene koje su troškarile negove američke pare po šoping-avnijama u austrijske prestonice.

U Beču smo proveli dva dana, a zatim se zaputili u Berlin, grad-spomenik modernoj svetskoj istoriji, globalizaciji i savremenoj umetnosti, ogroman i iznenađujući. Berlin smo obilazili u širem sastavu: Ana, Adrijana i Mlađa su išli sa nama, a neko kratko vreme je tu bila i Roza, Mlađina nemačka prijateljica, koju smo više mi vodili kroz Berlin, nego ona nas... Ali je tu bilo par izuzetno dobrih momenata koji su najavljivali sjajno bekpekersko iskustvo. Jedan od njih je bio baš ispod tornja, simbola Berlina, na čijem se vrhu nalazi kip boginje Viktorije, gde veliki broj tursta dolazi svaki dan. Ispod tornja, na prve zrake Sunca, mi smo se prostrli po stepenicama, svo sedmoro; poskidali šta je ko imao da skine i jedno sat vremena proveli sunčajući se i pevajući, uz neverovatan osećaj slobode... U Berlinu je poseta ambasadoru Srbije profesoru Ivi Viskoviću bila sjajna, on je bio više nego otvoren za razgovor i odgovarao je na naša mnogobrojna pitanja o green field investicijama i diplomatskom životu. Divan banket nam je priredio, sa puno voća i sireva; pa smo posle dužeg vremena napunili rezerve vitamina i dobro se naklopali. Na kraju nas je ambasador pešice otpratio do stanice i sa nama uredno sačekao autobus. Do tada, a ni danima kasnije, ni jednu jedinu autobus ili metro kartu nismo plaćali, pozivajući se na Inter Rail Global Pass, za koji smo znali da uveliko ne važi u metroima i autobusima... Nakon Berlina, put nas je odveo u Skandinaviju. Veliki problem je bio sa rezervacijom mesta u vozu, naime: ni za jedan voz od planiranih nismo mogli da nađemo slobodno mesto i našli smo se u opasnom rebusu, utoliko pre što smo imali kupljene avionske karte iz Osla za Portugaliju i što smo morali tamo da se nacrtamo kako znamo i umemo do 30. jula. Odlučili smo da pokušamo da se „umuvamo“ u voz bez obzira na navodnu gužvu, što je bio više nego pametan potez, jer smo uskoro bili na putu za Kopenhagen, čvrsto spavajući u kušet kolima, koja nam je kondukter obezbedio na Borin nagovor.

U Kopenhagenu bih sebe i svoj život lako mogla da zamislim. Danska - uprkos Šekspirovom Hamletu, moj utisak je da ništa tamo nije trulo - prva je u svemu i svim ljudskim slobodama. Još 1583. god. ozakonjeno je pravo na razvod braka; a zatim zakoniti brakovi među istopolnim partnerima, među prvima u svetu. Otvoren, svetao, radostan glavni grad, sačekao nas je sa bezbroj čuda na meniju: od World Out Games-a t.j. Olimpijskih igara gej-lezbo populacije, do Hipi kolonije Kristijanije u kojoj nismo smeli da fotkamo (a i ne znam kako bismo uspeli da zabeležimo tu atmosferu adekvatno), preko mostova, Opere, Crnog Dijamanta i raznih izložbi... Hrabro smo odvojili po 20 evra za plovidbu brodićem, što je ubrzo postala praksa i u svim ostalim gradovima na vodi, a u Skandinaviji kao da su svi takvi, mali i vodeni...veseli što im sija Sunce. Ovde valja pomenuti utisak o Skandinavkama, koji prkosi ponosnoj tvrdnji da su Srpkinje najlepše žene sveta. Skandinavke su prave Barbike! Vitke i plave; tena boje slonovače i svetlih očiju - naspram njihovih Vikinga, koji se ne bi baš mogli pohvaliti fizičkom lepotom. U Stokholmu smo imali interesantno iskustvo sa nasim ambasadorom. Odlučili smo da obiđemo po neku ambasadu i ova se ukazala zgodna. Nakon što smo zatražili prijem, a dežurni službenik zamolio ambsadora da nas primi, sekretarica nam je na ulazu napomenula da imamo nekih 10 do 15 minuta, jer je ambasador veoma zauzet. Ni manje, ni više - naš je ostanak u njegovom kabinetu trajao 4 sata! Razne smo teme prečešljali uz šoljicu kapućina, ali smo na žalost, malo manje Stokholma videli zbog tako dugogo boravka tamo... Toranj na periferiji Stokholma sa kojeg puca pogled na čitav grad, je samo blago popravio stvar. Oslo je ostao upamćen po fjordovima u svojoj okolini i skupocenim vilama koje stanovnici Osla genercijama zadržavaju u familiji, ulažući puno u njih i korestići ih na žalost, samo par meseci godišnje, jer su u ostalim mesecima nepristupačne zbog snega i leda. Vožnja brodićem u Oslu je urodila jednim značajnim dogovorom - Vlada je simpatičnu Norvežanku, zaposlenu kao vodiča na našem brodu, zamolio da nas to veče vodi na Madonin koncert, koji je bio u Oslu, ali nismo tačno znali gde. Norvežanka nas je iskulirala i nije se pojavila, a mi smo našu tugu utopili u večeri vrednoj 30 eura, što je za jednog bekpekera čitavo bogatstvo... Sledećeg jutra smo putovali za Portugaliju. Let je bio potpuni doživljaj, Vlada je prvo hteo da unese perorez u ručnom prtljagu, zatim da pita pilota u sred leta gde se trenutno nalazimo. Perorez je nakon opsežne rasprave ostao ljubaznoj kontrolorki na aerodromu, a vrata kokpita su srećom bila zaključana iznutra. Faro, gradić na jugu Portugalije, nas je prigrlio mirisima, toplim atlantskim vetrom, temperamentnim Portugalcima i Fadoom. Sangrije, Kairpirinje i Kairpiroške u narednim danima, nikad dosta! Lisabon je nakon toga bio izlet iz bekpekerskog putovanja - bili smo smešteni kod mog drugara Karloša Akoste, farmaceuta i sasvim dobrostojećeg mladog Portugalca, koji živi u vili na periferiji grada i vrlo često prima u kuću internacionalne prijatelje. Uslovi su bili fenomenalni, vozio nas je gde i kad smo hteli, pravio mini-kućne žurke u našu čast, ostajao sa nama do kasno uveče... U Lisabonu smo pronašli jedan divan kafić, čije smo lepote i vrednosti Bora i ja posebno znali da cenimo - uživajući u koktelima i kobasicama, i najlepšem pogledu na okean, koji je Magelana i Vaska da Gamu, moreplovce i pronalazače kojima istorija mnogo duguje, nagnao da krenu u nepoznato i osvoje novi svet u ime kralja i Portugalije. Nakon Lisabona, putevi su nam se razdvojili. Bora i ja smo krenuli u Milano, u kojem smo proveli jedan dan; a potom za Beograd, svako iz svojih razloga. Bora je morao da počne da uči, a ja...sam se uželela tamo nekoga... i kao i uvek, krenula tamo gde me srce vodi...kući. Međutim, nakon trećeg dana boravka u Beogradu, sela sam ponovo na voz i sa svojom Inter Rail kartom, sveže pozajmljenim parama i važećim osiguranjem, krenula na more! U Rijeci živi jedan moj prijatelj, Marko Žunić, koji je u studentskom domu obezbedio bazu meni i drugarici koja je sa mnom krenula, pa smo odatle lunjali svi zajedno po Isti, Puli, Brionima, Cresu, Rovinju i još po nekom mestu uz put. Koloseum u Puli, predivan grad Rovinj ili Titova rezidencija na Brionima, bili su kontra teg na vagi na čijem je suprotnom kraju ležala istorija srpsko-hrvatskog rata, sa kojom smo tamo bili neposredno suočeni. Kraj puta je bio pravo letovanje na moru i Suncu, u savršenom društvu i uz pomalo nostalgije u srcima, jer su prolazili i poslednji dani meseca provedenog van Srbije...

Na posletku, vraćam se Beogradu i Srbiji, baš kao Kandid, u romanu francuskog filozofa Voltera, koji se posle svih avantura posvećuje obrađivanju svog vrta. Moj otac kaže da sam na tom putu za mesec dana, obišla više nego on za ceo život! Malčice preteruje, ali svakako da je i ceo život malo da se obiđe sve gde sam ja bila kako treba - ja sam samo odškrinula tu Pandorinu kutiju ideja i utisaka o Evropi.

Ono što bih dodala na kraju je spisak svojevrsnih ludosti moje družine. To je više Borino delo, nego moje - on je diktirao, a ja kuckala na lap topu i suflirala, u vozu na putu do nekog grada - više se i ne mogu setiti gde tačno... Znam da se neće ljutiti, ni on, ni Vlada jer - kako kaže Erazmo Roterdamski, holandski humanista i jedan od utemeljivača evropskog prosvetiteljstva: "Što je čovek dalje od ludosti to manje ima od života!"

BISERI NA PROPUTOVANJU KROZ EU

Guraj, Boro, guraj! Beč, metro

U metrou u Beču, nakon što je metro stao i vrata se otvorila na jednoj strani vagona, nas tri pacijenta, na opšte zaprepašćenje svih u vagonu, smo prišli vratima na drugoj strani, koja su bila priljubljena uz zid tunela! I Borivoj je pokušao da ta ista vrata otvori, cimajući ih, dok sam ja vikala usplahireno: Guraj Boro, guraj! Jer je vreme proticalo i metro je trebao da krene dalje. Za to vreme, Vlada je stajao iza nas i čekajući da Bora uspe da otvori vrata, dok su ljudi izlazili pored njega, na drugu stranu…

Pitaj pilota, opušteno! Avion Oslo-Faro

Vlada se poslednji put davno vozio avionom i procedure mu nisu bile baš poznate, a ni mi ga nismo na vreme uputili u stvar. Prvo je sa perorezom i voćem u ručnom prtljagu krenuo na radarsku kontrolu, što su mu naravno oduzeli - pri čemu je on rešio da perorez pokloni službenici koja je isti htela da mu oduzme, pa je po cenu kašnjenja na avion njoj pisao posvetu! A voće smo brže bolje pojeli. Tokom leta, pošto Vlada nije bio zadovoljan odgovorima na njegova bezbrojna pitanja, koja su mu pružala dva homoseksualna stjuarta, rešio je da zakuca na prava vrata - kokpita! Ustao je sa mesta i bez reči krenuo ka pilotskoj kabini, kako bi saznao gde se nalazimo u tom trenutku. Njegove planove o informisanju je pokvarila šifra za ulazak u kokpit. Našem iznenađenju nije bilo kraja…

Inter Rail Global Pass, pa što ne kažeš odmah! Voz Bg - Beč

Napuštajući Beograd, 200 studenata smeštenih u noćnom vozu za Beč, dok su čvrsto spavali, bili su u velikoj opasnosti, a da to nisu ni znali! Naime, budno oko Bojana Hrvaćanina oko 2 časa posle ponoći, uočilo je omanju grupu kondukterki, najverovatnije mađarske nacionalnosti, kako brutalno pregledaju vozne karte preplašenim putnicima okolnih vagona. Kada su došle do vagona u kom su spavali srpski studenti, sa minimalnim iskustvom u putovanjima u inostranstvo, stupio je na scenu hrabri i budni Bojan Hrvaćanin, sa usklikom: Inter Rail - Global Pass!!! “Ok, ok, no problem!” - službenice su momentalno odustale od daljeg pokušaja da karte čekiraju, a najbolji srpski studenti su nastavili da spavaju spokojnim snom, ne znajući šta Evropa sve za njih sprema… Ovaj događaj je inspirisao Borivoja, Vladu i Stefana da osmisle kultni hit putovanja u Evropu: Tuc, tuc, train! Inter Rail Global Pass!

Širimo jezik i kulturu! Hostel u Farou

Sparnog jutra nakon slabo prospavane noći zbog prethodno pređenog 4 000 km dugog puta, došlo je vreme da se odjavimo iz hostela u Farou. Poluljubazni Portugalac-recepcionar s pacovskom njuškom, na ispraćaju ponosno se hvalio kako govori 5 svetskih jezika i izvinjavao što do sada nije naučio i srpski. Inspirisan njegovim govorničkim sposobnostima, Vlada je pokušao da mu kaže nešto od prilike ovako: In Serbia, for Grazia, Obligado, we say Thank you! Shvatvši šta je lupio, počeo je da se smeje, ostavljajući zbunjenog i pomalo ljutog recepcionara, da shvati šta je njegov noćašnji gost hteo da kaže.

“Čačan-ingliš”, Beč, Muzejska četvrt

Obilazeći muzeje (u pravom smilsu te reči, jer nismo ušli ni u jedan) upoznali smo simpatičnu debeljuškastu Nemicu Stefani, koja je u Beču provodila poslednje dane svog odmora. Spazivši Vladu i Boru, odmah je prihvatila poziv na piće, i za tren oka smo se našli u uglednom bečkom kafiću koji je čak imao i hot spot - Wi-fi internet, što je tamo prava retkost. Pokušavajući da od nje za što kraće vreme dobijemo što više informacija, Bora je ljubazno piupitao novu poznanicu: Do you drink water from the pipe? Sa namerom da sazna da li se “česmovača” pije. Istovremeno Sonju je jako interesovalo kako se na nemačkom kaže golub, pa je Bora usled nedostatka sporazumevanja na relaciji Sonja-Nemica, pokušao da slikovito objasni datu reč, vičući Gu-gu i mlatarajući rukama, što je Nemicu, a i ostale prisutne dovelo u totalnu konfuziju… Ubrzo je engleski jezik dobio još jedan dijalekt tzv. “čačan-ingliš”, po Borinom rodnom gradu, Čačku…

U poseti ambasadi, Stokholm

Oduševljeni idejom da posetimo ambasadu Srbije u Švedskoj i pokrenemo srpsko-skandinavsko udruženje koje bi promovisalo saradnju studenata u različitim oblastima, zakucali smo na vrata naše ambasade. Provirio je jedan veliki nos, koji nam je učtivo rekao da je ambasador vrlo, vrlo zauzet, ali da će ga on ipak zamoliti da nas primi na 10-ak minuta. Nakon par trenutaka, našli smo se u kabinetu našeg ambasadora, puni elana da narednih 10 minuta iskoristimo što bolje možemo, a da ostatak dana u Stokholmu, provedemo obilazeći znamenitosti ove prelepe prestonice… Nakon 4 sata ambasadorovog polu-monologa i ponekog Sonjinog ili Vladinog pitanja, situacija se približavala belom usijanju kada je Bora uprkos svim pravilima diplomatske posete, treći put demonstrativno otišao u WC. Kataklizmu je sprečila ambasadorva sekretarica Mira koja ga je obavestila da je poslednji trenutak za predavanje nedeljnog izveštaja Ministarstvu spoljnih poslova, pa se naša 4-osatna poseta neplanirano završila bez konkretnih rezultata. Da nije bilo Mire, ne samo da ne bi videli Stokholm, već bi nam i dnevna svetlost promakla, iako dani u Skandinaviji traju do dugo u noć…

13. septembar 2009

 |  Naslovna |  Konkurs |  Kontakt |  Mapa sajta |