Jelena Stojilković



Sa putovanja ... > Putopisi 2009 > Jelena Stojilković >

Pošto smo preživeli put do Beča, koji nije bio neudoban koliko sam očekivala, usledilo je prebacivanje 200 studenata u hotel Akademija. Hotel je bio super, čist i uredan, a zanimljivo je što su sobe u kojima sam ja bila imale krst na zidu, pa mi je to bio kulturološki šok, što bi rekla moja drugarica ”Kako bi ti bilo da imas polumesec na vratima?”. Tu smo imali vremena samo da se istuširamo i da brzom brzinom uđemo u autobus. Pošto smo kasnili i nismo imali 3 sata na raspolaganju kao što je trebalo po planu, odmah smo krenuli na zvaničan prijem kod ministara spoljnih poslova i mogu reći da mi je taj čovek bio vrlo simpatičan i nikako ne upada u stereotip krutog političara već sposobnog čoveka koji ume da nametne svoje mišljenje.

Posle govora dotični je poželeo da malo popriča i sa studentima (ponavljam, normalan čovek koji želi da čuje i mišljenje studenata, mnogi bi trebali da nauče nesto od njega), pa je na udaru bio i drug Marko koga smo na cedilu ostavile Jela i ja jer smo videle da nam se kamere približavaju, tako da se Marko koji je već imao puna usta različitih ukusnih sendviča, u trenutku kad je spazio da se Jela i ja udaljavamo od stola i okrenuo se, video samo svetlo, kameru i mikrofon, praćeno pitanjem ”Are you here just for food?”.Pogodite šta je odgovorio.

Drugaricu Natašu je vrbovala fina gospođica iz Politike da joj šalje našu rutu puta sa kometarima, tako da smo do kraja puta postali i medijski eksponirani. Da ne pominjem da smo svi jedva čekali nedelju da nam naši iz Srbije jave koja je slika izašla u novinama.

Nešto malo o Beču..Uh, prelep grad, ne znam da li je činjenica da je to prvi grad u koji smo došli uticala na naše rasuđivanje, ali svi studenti sa kojima sam imala priliku da porazgovaram su oduševljeni Bečom. Lep, čist, skladan, a ako se dodaju svi oni Srbi koji u njemu žive..Dakle, ako čujete neke neartikulisane zvuke za koje pretpostavljate da su narodnjaci i besna kola koja se približavaju velikom brzinom, pogađate, velika je šansa da je taj sa naših prostora.

Posle zvaničnog prijema, krenuli smo ka hotelu u sopstvenoj režiji i da se zbližavamo sa mapama evropskih prestonica. Zaista je prijalo prošetati čistim ulicama, ponegde čuti srpski, a ono što je mene malo zbunilo je to je Beč zaista kosmopolitski grad i kad je u pitanju stanovništvo, nisam se nadala da je imigracija iz Afrike toliko uzela maha. Kad smo završili šetnju, negde u isto vreme smo počeli da se žalimo da smo gladni i žedni. Iznenadilo nas je i to što ništa posle 7 ne radi osim neke radnje koju drži neki Afrikanac i gde ništa nismo našli što bi bilo iole po našem ukusu. Bili smo primorani da jedemo neki hot dog, ali ipak smo mogli da biramo kobasice.

Ako se uzme u obzir da smo svi bili umorni, svi smo se lepo naspavali i nastavili obilazak grada, ali kao prvu stavku smo imali rezervisanje karata. Otišli smo do stanice i odmah rezervisali kušet kola od Berlina do Amsterdama, tako da smo bili možda jedina grupa koja se uputila ka Holandiji, a nije čekala jutarnji voz na stanici. Drugarice koje nisu dobile Berlin su rezervisale i voz do Berlina, al o tome ćemo tek. Usput smo kupili i dnevne karte za metro, i moram reći da smo bili oduševljeni koliko metro znači gradu, da ne spominjem koliko bi značio i Beogradu.

Prvo smo otišli do Schonbrunn-a, naravno da smo bili fascinirani i da tako nešto nismo ni sanjali da ćemo ikada videti, tako da smo se slikali do iznemoglosti i uživali pod kišobranima napravljenih od krošnji drveća. Naravno da smo želeli da posetimo i zoo vrt, al jednostavno nije bilo vremena. Sledeća destinacija je bio Belevedere, gde smo ušli sa pogrešne strane tako da nam se činilo da nije ništa posebno, dok nismo pogodili pravu kapiju. Deo grupe je pošteno platio da bi uživao u kulturi i bili su oduševljeni, a ja sam odmarala i sakupljala snagu za ostatak obilaska.

Sledeće na listi je bilo da vidimo kako to izgleda Dunav u nekom drugom gradu. Prešli smo preko njega i došli do Pratera. Vozikali smo se i videli panoramu Beča, odnosno dobili još jedan dokaz da je ovo predivan grad. Zatim smo poželeli da vidimo Danube City, oduševili smo se zgradom UN, a onda smo odlučili da odemo do najbližeg metrooa, i to pored terena za različite sportove i kućica koje kao da su u nekom selu a ne u centru Beča.

Sumirala bih, bila sam ponosna na samu sebe zbog činjenice da sam dobila priliku da putujem i što sam prisustvovala prijemu, bila sam ponosna na svoj narod jer su njegov deo svi ti studenti koji su bili oko mene(namerno sam izbacila ono "najbolji" :) ), i naravno da bih zahvalila Pokretu što je sve to omogućio.

Jedan veliki pozdrav od mene!

29. avgust 2009

 |  Naslovna |  Konkurs |  Kontakt |  Mapa sajta |