Jana Jovicić



Sa putovanja ... > Putopisi 2009 > Jana Jovicić >

Putopis iz Grčke

Što se tiče proputovanja kroz ovu zemlju, uspeli smo da obiđemo većinu mesta do koje dopire grčka železnica ali nismo ni propustili priliku da se okupamo na svakoj plaži koja nam je bila na planiranoj maršuti. Grčka železnica bezmalo savršeno funkcioniše kao i nemačka- vozovi su brzi, udobni, tačni, sa gotovo minimalnim kašnjenjem od nekoliko minuta, i što je najbolje ne treba rezervacija (osim za ICE vozove). Zanimljivo je primetetiti da je u Grčkoj voz dominantni vid međugradskog prevoza (za razliku od Srbije u kojoj su autobusi još uvek vodeći prevoznici), pa se u toj zemlji jako puno novca ulaže u održavanje železnice- kroz svako mesto kroz koje smo prošli bili su nekakvi radovi na šinama. Na železnickoj stanici u Atini smo na šalteru za informacije dobili neprocenjivu brošuru koja nam je uštedela novac i vreme koje bismo proveli u redovima za informacije - raspored vožnje za sve vozove u Grckoj (doduše sve je na grčkom jeziku, ali jako brzo naučite da tumačite pa čak i da čitate njihova slova). Ta brošura nam je jako olakšala dalje planiranje puta. Plan za obilazak je bio sledeći: Solun, Aleksandropolis (prelep primorski gradić na 40 kilometara od Turske granice), Atina, Peloponesko poluostrvo, Atina, Halkida, Larisa, Volos, Katerini, Leptokarija (jako poznato letovaliste gde smo naišli na puno Srba). Inače, grčko stanovništvo je jako niskog rasta i tamne puti, i jako temperamentno, što nam nikako nije moglo promaći. Taj narod dominantno živi od turizma i trgovine, pa im je svakodnevni život za razliku od severnoevropljana daleko usporeniji, staloženiji- nikada ne vidite na ulici nekog Grka koji juri na posao, ili pomahnitalu masu koja se lomi da uđe u prevoz, ili vozače koji sednu na sirenu jer onaj ispred njega nije krenuo, a zeleno je na semaforu, ili nestrpljive i džangrizave ljude u redovima u marketima.

Aleksandropolis je mali gradić, ne preterano interesantan turistima koji bi došli na letovanje preko hotelskog smeštaja (uspeli smo da nađemo samo jedan relativno jeftin hotel- 50e dvokrevetna soba za noć). Ovaj grad je interesantan kamperima- našli smo jako veliki auto-kamp koji je bio smešten tik uz plažu. Kamp nas je oduševio, budući da nam je sve to bilo novo I neobično- ljudi kao da su poneli sve sto su imali kod kuće, dovukli su šatore, baštenske stolice, saksije sa cvećem, televizor, sušilice za veš…Postojale su i one opuštenije varijante kampera-šator i vreća za spavanje, kojima smo se i mi pridružili, jer je padala noć, valjalo je negde prespavati, a 50e za noć nam je bilo previše novca. Dakle, bila nam je to prva nezaboravna noć pod vedrim nebom. Plaža je jako čista, a more je nekih 100 metara od obale plitko, što je nama kao ne sjajnim plivačima izuzetno pogodovalo. Ujutru smo se počastili odličnim girosom i nastavili put Peloponeskog ostrva koristeći noćni voz od Aleksandropolisa do Atine gde smo dalje presedali na voz za Kjato i Patru na Peloponezu.

Najupečatljiviji trenutak vožnje kroz Grčku bio je od Kjata do Patre. Pošto na Peloponeskom poluostrvu postoji samo uski kolosek vozovi se kreću jako sporo. Druga bitna stvar je što iz Patre kreće jedini trajekt kojim se možete prebaciti do Italije a za koji važi interrail karta. Kombinujući ove dve činjenice, našli smo se u vozu za Patru, sa stotinom interrailovaca (Nemci, Portugalci, Šveđani) koji su hrlili na trajekt. Voz nije imao klimu (a bilo je oko 38 stepeni napolju) bila je nesnosna vrućina, mileo je i jako podsećao na starog srpskog Ćiru. Sve to zanemarujući, osetili smo se nekako među svojima (iako nigde ni jednog Srbina nije bilo u vozu), među mladim ljudima koji su isto kao i mi putovali u nepoznato, u avanturu, bez obzira na vrelinu koja nas je umarala i obarala u dremež. Plan je bio da iz Patre idemo za Kalamatu kao najjužniju tačku na Peloponezu do koje dolazi voz, međutim neke vozne linije su ukinute, pa smo odustali i uputili se na Halkidu, na ostrvu Evbeja.

Ono što nam je ostalo kao nezaboravna slika iz Halkide jeste njen šaren i bogat noćni život-ulični prodavci, kafići napakovani uz obalu puni što stranaca, što lokalnih bogataša, prelepi i preskupi hoteli (sa n zvezdica) u koje smo samo zalazili u cilju da dobijemo mapu grada i informacije o tome gde se nalaze plaže. Budući da nas je na Halkidi uhvatila noć a da nismo našli smeštaj, ponovo smo odlučili da prespavamo pod vedrim nebom na plaži koja je bila peskovita a znatiželja nam nije dala da tek tako odemo a da ne zaplivamo i u ovom delu Egejskog mora. Sa Halkide smo se vozom prebacili do Atine.

Atina je prelep gosto naseljen grad i slično kao Beč i Berlin ima metroe, koji savršeno funkcionišu i koje smo isprobali. Postoje varijante da se kupi karta koja košta 1e, i koja važi za sve oblike prevoza 1.5 sati od trenutka poništavanja, ili da se kupi karta koja važi 24 sata i košta 3e. Koristeći prvu varijantu karte, otišli smo do luke Pirej i obišli periferiju Atine, dok smo centar rešili da pređemo pešaka. Obišli smo Akropolj, Zevsov hram, prošli kroz botaničku baštu, pored Parlamenta…Jedina nezgoda što se tiče Atine jesu jako visoke temperature u toku dana. Pitali smo se kako uopšte i ono malo biljaka i drveća koje imaju opstaje po tolikim temperaturama i odmah nam se samo kazalo- u svakom parku, svaki cvetni zbun, svako drvo, se navodnjavaju sistemom kap-po- kap. U Atini smo, zahvaljujući mapi na kojoj su obeleženi svi hoteli po kategorijama, lako našli jeftin smeštaj u samom centru grada-40e dvokrevetna soba za noć+klima+TV.

Kao poslednja stanica na proputovanju kroz Heladu bila nam je Leptokarija-letovalište na čijim ulicama do 4 sata izjutra sve vrvi od omladine, turista. Sve prodavnice i marketi rade do 24 sata. Osim hotela, ovde postoje i sobe za iznajmljivanje gde je opet dvokrevetna soba na plaži za noć mogla da se uz cenjkanje dobije i za 35e. More je prelepo, čisto, burno, plaža delom kamenita delom peščana…Ovde smo proveli 2 dana sa ciljem da se odmorimo i nadišemo mirisa mora pre povratka u Srbiju.U povratku smo svratili na nekoliko sati do Skoplja, obišli centar grada sklupčan oko Vardara, i uveče, konacno, umorni, iscrpljeni ali prezadovoljni, krenuli smo put Beograda- voz je naravno u povratku kasnio, skoro 2.5 sata…ali to je naša Srbija.

20.avgust 2009.

 |  Naslovna |  Konkurs |  Kontakt |  Mapa sajta |