Neda Milić



Sa putovanja ... > Putopisi 2009 > Neda Milić >

Ovi putopisi neće biti ni najlepši ni najinteresantniji, ali su, bez dalje polemike, sigurno jedinstveni, Ii to iz dva razloga: prvi je da verovatno niko od ostalih 199 srećnika nije “lutao” toliko dana sam Evropom , a drugi da, verovatno, niko, sem mene, nije imao tu “privilegiju” da bude ispraćan dvaput iz rodne mu Srbije.

Pa, da počnemo..(U nastavku neće biti sagledavanja umetničko-istorijsko-inženjerskih aspekata arhitekture gradova, niti kritičkog osvrta na muzejske postave (za takve stvari tu je google!), nego moj sirovi doživljaj Evrope).

Krećući se ka železničkoj stanici Beograda među hordom natovarenih studenata, Evropa mi se činila i dalje tako dalekom. Sa polaskom voza iz stanice, neverica se polako utišavala. Otpočelo je 200 novih priča. Na moje veliko iznenađenje, svi su krenuli na put sa, do detalja, razrađenim planom- koji grad koji dan se obilazi,u kojim hostelima se noćiva, kojim vozovima se putuje. Bilo je, po mom mišljenju, i ekstremista, koji su napravili, čak, satnicu svog jednomesečnog puta. A ja... Ja sam samo htela da „natrpam glavu neslućenim predelima“ i „da malo nemam plan“ (što bi rekao moj omiljeni presnik Mika Antić)... Moj ispitni rok završio se tek par dana pre početka ovog putešestvija, tako da je moja jedina briga do tad bila pravljenje satnice učenja i, još važnije, sprovođenje u delo te satnice.

Stigli smo u Beč sa tri sata zakašnjenja (na moje ogromno razočarenje- pošto sam mislila da će takve stvari prestati da nas „prate“ čim izmaknemo granici). Posle toplog prijema, dirljivih reči, zakuski sa sirom (koja nam je tako dobro došla preglednelim od puta) i pravog austrijskog piva, uputili smo se ka centru ovog nestvarno lepog grada. Kuća opere, zgrada parlamenta, muzej umetnosti i prirodnjački muzej... Moja razdragana grupica me je podsećala na onu siromašnu dečiću iz čuvenog crtanog filma u kojem sanjaju da su u zemlji hrane i ne znaju šta će pre da dohvate da pojedu. E, pa tako smo se i mi, „gladni duhom“, kretali ulicama Beča i ispuštali usaglašeno uzdahe oduštevljenja u kratkim vremenskim intervalima...

Oduševljenje je kulminiralo ulaskom u vrt dvorca Belvedere. Taman kad sam mislila da ću teško naići nešto tog dana što će zaseniti ovo remek-delo pejzažne arhitekture, razuverenje me je sačekalo na prvim stepenicima dvorca. U odajama dvorca nalazila se postavka Gustava Klimta. Par minuta ispred „Poljupca“ Gustava Klimta za kraj i moj dan je bio potpuno ispunjen.

Uveče je moja grupica, kao i većina ostalh, krenula put Berlina, a ja put Minhena. Voziti se nemačkim i autrijskim vozovima je najudobnija i najjednostavnija stvar na svetu. U Minhenu sam se rastala sa drugarima i ostala sama samcata. Prvo što sam ugledala na stanici bila je reklama za AO hostele- 10 minuta hoda od stanice levo pisalo je na oglasu... Sledeći instrukcije nabasala sam na hostel nakon dobrih 25 min hoda (tačnost reklame je bila kao u crnogorskim turističkim oglasima) i tog trentka počeh da osećam neku jezu. Ovo je trebao da bude moj prvi boravak u hostelu u životu. Simpatični momak za recepcijom mi je objasnio da je jedini slobodan krevet bio u šestokrevetnoj popunjenoj sobi, što je bilo i sasvim očekivano. Jezu je, ipak, produbljivao jedan nabildovani istetovirani Nemac (verovatno u radnom odnosu sa tim hostelom na poziciji obezbeđenja ili slično) koji je pratio proceduru mog čekiranja u hostel i gledao me sa nekim šeretski-zlobnim smeškom na licu. Čim sam ušla u sobu otkrila sam na šta se onaj smešak i odnosio- zapala sam u sobu sa pet muškaraca: četiri Francuza i jednim Amerikancem koji se čekirao na recepciji u isto vreme kada i ja. Amerikanac mi je, prepoznajući nelagodnost u mom držanju što je kasnije i priznao, dobronamerno predložio da zajedno sa njim i još jednim parom iz Amerike odemo do centra na večeru, što sam ja, naravno, zdušno prihvatila. Tokom solidnog obroka i razgledanja grada, razmenili smo naša viđenja Srbije (verovatno sam obavila dobro posao ambasadora, pošto ću biti domaćin sledeće nedelje u Novom Sadu dobronamernom Amerikancu Judžinu). Jedan od tih razgovora ostaće mi kao najzanimljivija anegdota sa puta. Na konstataciju Amerikanca da sam izgledala prestrašeno kad sam ušla u sobu, ja rekoh: “Ma, da, nije mi bilo svejedno. Baš sam se obradovala kad sam ugledala tvoje poznato lice“, na šta je on ironično odgovorio:“ Da, baš poznato, od pre tri minuta sa recepcije“, posle čega je usledio grohotan desetominutni smeh. Sutra sam obišla Minhen i razbila svoju umšljotinu da sam prilično posebna što sam se odvažila na put sama,pošto sam tog dana i u hostelu i po gradu videla zilion bekpekera koji rade to isto i to mesecima. Sledećeg dana sam sela opet u udobni voz za Salcburg. Jedan srpski bekpeker je izjavio da su najpodesnija mesta za shvatanje duha austrijske i nemačke nacije upravo njihovi vozovi. Svi ljudi u vozu su zaposleni: čitaju dnevnu štampu, stručne magazine ili knjige ili rade za lap-topom i pretrpani su papirima. Niko ne uživa u dokolici vožnje kao mi. Po dolasku u Salcburg kupila sam odmah na info pultu „Salzburg card“ za 24 časa, sa kojom je omogućen besplatan ulazak na tridesetak muzeja, tvrđava i ostalih znamenitosti, a koja me je stajala 22 eura. Kasnije kada sam, ubijajući vreme do voza, presabirala koja sam mesta posetila tog dana došla sam do cifre od 60-tak eura koje sam trebala da izdvojim da nisam uzela tu karticu.

Salcburg je stekao slavu kao Mocartovo rodno mesto. Gde god da sam krenula po gradu, pratila me je Mocartova muzika- u njegovom muzeju, u rodnoj kući, iz suvenirskih prodavnica sa čuvenim Mocart kuglicama. Čak i na ulicama starog grada prepliću se zvuci dela iz njegovog opusa svirani od strane mnogobrojnih grupa uličnih svirača, koji daju posebnu živost ovom gradu. Ceo Salcburg je odisao Mocartom, a ja nekim blaženim spokojstvom. Hodajući po zidovima tvrđave Hohensalzburg, najpoznatije znametosti grada, imala sam zapanjujući pogled na Alpe i sam grad i dragulj grada- vrtove palate Mirabel. Obilazak Salcburga završila sam vožnjom brodićem i tužna srca se uputila ka železničkoj stanici.

Vratila sam se vozom za Beč. Uživala još jedno prepodne u njegovim lepotama, a zatim se uputila put Grčke. Uprkos brojnim pokušajima odbeđivanja sa raznih strana sa rečenicama tipa: ”Grčku možeš uvek posetiti” , ja nisam odustalaja od ideje da unesem “malo Mediteranskog duha” u svoje putovanje. Postojala su četiri dobra razloga za to: 1) iako se Grčka “uvek može posetiti”, ja je nisam posetila; 2) pošla sam na ovaj put sa znatno manje novca od planirane sume; 3) u Grčkoj sam trebala da se sastanem sa svojih pet prijatelja iz rodnog grada; 4) sledeća moja željena destinacija je trebala da bude Italija, pa sam imala priliku da iskoristim InterRail za putovanje trajektom.

Bili smo smešteni u povoljnom privatnom smeštaju na poluostrvu Halkidiki, stotinak kilometara od Soluna. Kako su moji prijatelji došli automobilom, obilazili smo svaki dan druge predele Grčke- Solun, Svetu Goru, Atinu...Najjači utisak na mene ostavili su solunski muzeji. Obišla sam muzej u Beloj Kuli (najčuvenijoj znamenitosti Soluna), Arheološki i Vizantijski muzej. Za svaki muzej sam kartu platila SAMO 2 eura uz studentsku karticu. Osim toga, muzejske postavke su bile izuzetno zanimljive i bogate, praćene multimedijalnom interaktivnom prezentacijom. I povrh svega, muzeji su bili poprilično prazni, tako da sam bez redova, guranja i nervoze mogla da uživam u njima. Prozirno i čisto more, prijatna klima, peščano šljunkovite plaže su bila prihvatljiva zamena za obilazak zapadne Evrope. Bila je to nedelja u kojoj nisam mislila na rezervacije, hostele, obaveze koje me čekaju kad se vratim, već sam uživala u sreći sadašnjice. Moje društvo vratilo se autom za Srbiju, a ja sam ostala opet sama u Solunu i uputila se da “hvatam” trajekt za Italiju. Grčki gradovi iz kojih kreće trajekt su Igumenica i Patras, ali pošto železnice ne idu do Igumenice, moj izbor (za koji će se ispostaviti da je bio pogrešan) pao je na Patras. Stigla sam u Atinu pre ponoći, a vezu za Patras imala sam tek u 6 izjutra. Stavila sam svoj prtljag u lokere i uputila se u noćni obilazak. Izlazeći sa stanice čiji su zidovi oblepljeni slikama nestalih devojaka, ponovo je počela ona jeza iz Minhena da mi se uvlači u kosti. Ubrzo mi je šetnja noću po Atini presela, pošto sam primetila da me stariji čovek prati autom, dobacujući nešto na grčkom. Posle 3 čoška i neprestanog dobacivanja počela sam ushitreno da razmišljam šta da radim, gde da uletim da se sakrijem. Na moju sreću, ugledala sam policijski kombi na sledećim čošku i trčećim korakom sam krenula ka njemu. Policiju je primetio i odvratni starac i projurio je kolima u suprotnom pravcu. Dobila sam policijsku pratnju do stanice i odlučila da se iz istih stopa vratim za Solun. Tih šest sati povratka bili su mi najduži na ovom putovanju. Do Soluna odlučila sam da me jedan neprijatan događaj ne odvrati od puta za Italiju i pošla sam da tražim autobus za Igumenicu. Međutim, čim sam izašla iz železničke stanice, neprijatnosti sa imigrantima pakistansko-nepoznatog porekla su nastavile da se dešavaju i ja sam prelomila u roku od desetak minuta da se vratim kući. Mom neočekivanom dolasku kući obradovali su se moji zabrinuti roditelji, ali ja još uvek nisam odustala od odlaska u Italiju (“Obećala si sebi Rim- Rim ćeš onda i da dobiješ”). Nakon para dana, uputila sam se na direktan voz Beograd-Venecija noseći u ruci samo jednu torbu, povučena iskustvom. Nema ničeg lepšeg od rasterećenog putovanja u svakom smislu. U Veneciji sam odmah uhvatila najnoviji “EuroStar” voz koji je bio u Rimu nakon samo četiri sata udobnog puta. Imala sam neviđenu sreću da sam iz Srbije krenula samo sa VISA karticom, koju automat nesimpatične kondukterke nije mogao da očita, tako da sam, na svu sreću, izbegla plaćanje obavezne rezervacije za ovaj voz od čitavih 18 eura za četiri sata puta.

Na stanici u Rimu prvo što sam ugledala bila su poznate “Putujemo u Evropu” torbice na info pultu. Bili su to Dina i Relja, sa kojima sa rezervisala sobu u hotelu (!!!! ) na 2 minuta od stanice. Noćenje u jednokrevetnoj komfornoj sobi sa doručkom (i to kakvim!) u centru Rima platila sam 30 eura. Iznenadila me je činjenica koliko se arheoloških iskopina i impozantnih starih građevina nalazi na tako malom prostoru. Samo srce Rima izgleda i dalje kao antički grad koji se sa mukom prilagođava 21. veku. Obišla sam sve ono o čemu sam godinama sanjala- fontanu Di Trevi, Panteon, Koloseum, Trg Pjacu Navonu i Forum, Špansko stepenište za svega pola dana. Čak i besciljno lutanje po starom Rimu može da se pretvori u iznenađjenje u vidu statue, fontane ili crkve na svakom koraku. Sve vreme dok sam šetala Rimom pitala sam se da li su njegovi stanovnici svesni koliko su srećni što svaki dan prolaze ovim ulicama, a zatim sam se setila da je verovatno jedina stvar koju ovi ljudi primeću jesu iritirajući stranci koji zuje celim Rimom sa najnovijim modilima fotoaparata, slikajući u nedogled sve što vide.

Sledeći dan bio je posvećen Vatikanu i njegovim veličinama, a zatim sam se uputila put Firence. U Firenci sam odmah naišla na divni i povoljni hostel blizu stanice, gde sam upoznala divne sestre iz Francuske i divnu braću iz Australije, koji će verovatno isto biti moji gosti sledeće nedelje u Srbiji. Firenca ostavlja bez daha svakog ko dođe u nju, tako da ni ja nisam izuzetak. Dovoljno je samo da vidite Brunelesijevu ogromnu katedralu i neobični čuveni Ponte Vekio (Trgovački most) da ne žalite što niste ni na jednom drugom mestu u Italiji. Međutim, ljudi kažu, u šta sam se sama uverila, da se najbolje od Firence može videti tek unutra. Celokupni utisak kvare nepregledni redovi ispred muzeja Ufaci i Akademija. Dvodnevni obilazak Firence začinila sam pogledom sa Mikelanđelovog brda na ceo grad. Sledeća destinacija je Venecija, pa zatim Srbija.

 

Srdačan pozdrav

16. avgust 2009.

 |  Naslovna |  Konkurs |  Kontakt |  Mapa sajta |