Dejana Velikić



Sa putovanja ... > Putopisi 2009 > Dejana Velikić >

Prvenstveno želim iskreno da se zahvalim što ste nam ovo omogućili. Ne znam reči kojima bi mogla opisati koliko sam sretna i koliko me je ovo putovanje promenilo i obogatilo. Hvala vam!

Prvi dan, stižemo u Beč...moram priznati da su me odmah iznenadile izuzetno uske ulice, praktično mogu reći da sam bila u strahu da će autobus koji nas je prevozio izgrebati sve automobile u okolini. Nakon smeštanja u hotel i koktela, uputili smo se u šetnju po gradu. Posetili smo Belvedere, samo spolja i onda smo se polako uputili ka centru. Usput smo sretali najviše ljudi sa naših prostora, više bi se iznenadili kada bi čuli nemački nego srpski na ulici. U centru smo se najviše zadržali kod uličnih svirača i zabavljača, i pošto je plan bio da ćemo po povratku u hotel svratiti u trgovinu, ostali smo iznenađeni. Sve trgovine se zatvaraju već u 19:30...to veče smo ostali gladni:) Sutradan posle doručka smo se uputili u muzej čokolade. Jedini problem je bio što se on nalazio van karte Beča, i trebalo je vremena da ga nadjemo, i uspeli smo, ali kasno. U muzej ulazi jedna tura dnevno i to u 14h, a mi smo kasnili 45 min. Mogli smo jedino da pazarimo koju čokoladicu i da gledamo čokoladnu fontanu kroz prozor ( neke od saputnika smo jedva odlepili od izloga ). Uputili smo se u Šenbrun, i tek kad smo stigli tamo shvatili smo kakvu smo grešku napravili. Za Šenbrun je potrebno izdvojiti celi dan, koliko je velik i predivan. Platili smo turu od 13e i imali smo obilazak soba ( na jednom spatu ih ima 40 ), uz aparatić koji služi kao vodič, ulaz na vidikovac i obilazak lavirinta. Ono što mi se urezalo u pamćenje i što me nateralo da se postidim što sam iz Srbije, je bio grafit uz potpis Tamara+ Vlado na vidikovcu. Nisam mogla verovati da li je moguće da sve što je lepo mi moramo skrnaviti. Anegdota iz Barselone su njihovi gradski bicikli. Po celom gradu imaju crveno-bele bicikle koje možete uzeti na korišćenje uz pomoć magneta koji se dobija uz ličnu kartu. Istu stvar su hteli napraviti u Beču, samo je bilo napravljeno tako da se ubacuje evro, koji se uzima pri povratku bicikle. Zamisao im nije uspela jer su se našli ljidi iz Srbije koji su pokrali bicikle i prodavali ih.

Na putu u hotel iz Šenbruna, svratili smo u trgovinu da kupimo hranu za put. Moram napomenuti da se trgovine moraju tražiti, da uopšte nemaju market na svakom ćošku kao kod nas. Što se tiče cena, očekivala sam da je jeftinije. Pre putovanja su nas savetovali da ne nosimo nepotrebne stvari od kuće koje se tamo mogu kupiti i jeftinije su...e pa to je greška. Nije jeftinije. U trgovini smo kupili tost hleb, dva paradajza, mali namaz i dve kesice kroasana i to smo platile 10e. Koliko se sećam, prodavnica Billa, ima ih više po gradu, iznenađujuće skupa, npr. uloške koje ovde kupim za 120 din, tamo sam platila 3.5e. Voda je takođe skupa, jedna litra oko 1.6e. Karta za metro u Beču je bila 1.80e, mada se više isplati kupiti dnevnu kartu od oko 5e i onda se svuda vozate...:)

To veče smo se uputili za Berlin. E sada, što se tiče rezervacije, neprijatno smo se iznenadili koliko su skupe, i to iskustvo su imali svi koje smo sreli da putuju sa inter rail kartama. Na primer, platili su rezervaciju od Amsterdama do Pariza, za par sati vožnje 33e. Kada smo mi kupovali rezervacije iz Beča za Berlin, bile su 25e, međutim, na šalteru treba naglasiti da smo mi ipak studenti, da nemamo novca i da li se može naći nešto jeftinije, pa makar presedali, i uspeli smo naći rezervaciju za 5e sa jednim presedanjem. Ako se putuje po danu, rezervacije nisu potrebne, međutim, problem je to što se tek naveče stiže u grad, a tada se treba snaći za hostel ili hotel i praktično propada noć koju platiš. Zato smo mi praktikovali putovanje po noći za šta su bile obavezne rezervacije.

U Berlinu smo se smestli u hostel Tree little pigs (noćenje u četvorokrevetnoj sobi 22.5e). Sve pohvale za hostel, čisto je, soba je uredna i lepa, ima internet, soba za razonodu, kuhinja i perionica veša. Pored hostela se nalazi supermarket koji više izgleda kao skladište, ali je izuzetno jeftin, nigde nism naišli na tako jeftin market kao tamo, npr. 5 snickers čokoladica košta 1.5e. Prvi dan u Berlinu nam je praktično propao jer smo celi dan tražili smeštaj. Drugi dan smo krenili u obilazak. U hostelu smo dobili kartu i obeležili su nam sve značajne tačke koje trebamo posetiti. Takođe, da napomenem, na svakoj železničkoj stanici postoji info centar, odgovaraju na sva pitanja i pomažu turistima, sve što vas zanima, hoteli, hosteli, šta posetiti, tamo dobijete sve informacije.

U Berlinu su metro, autobusi, vozovi, sva prevozna sredstva besplatna ukoliko imate inter rail. Kao studenti, postoji popust na vožnju brodićima i razgledanje Berlina ( 5e ), što bi preporučila svakom, stvarno je zanimljivo. Kasnije smo otišli da vidimo Rajstag, na kome se nalazi predivan vidikovac sa koga se vidi celi Berlin. Red je prilično dugačak i dosta se čeka na ulaz, unutra je zabranjeno slikanje i prolazi se kroz detektor i pregledaju se torbe, prilično rigorozan ulazak. Zatim smo se uputili do Berlinskog zida, gde prolaznici zastajkuju i kidaju deliće za uspomenu. Iza zida je napravljen kao štrand, doneli su sitan pesak i napravili kafiće kao na plaži i mi smo taj dan slučajno upali na žurku. Bilo je zanimljivo. Ljudi su generalno izuzetno ljubazni, svi su spremni da pomognu, kad god treba pomoć oko snalaženja, stvarno se trude sve da objasne, oduševila sam se. U stvari, baš sam se zaljubila u Berlin, možda zbog toga što nisam puno očekivala, pa sam se iznenadila, ali stvarno je divan.

Naredni dan smo se uputili u Nicu, putovali smo celi dan i celu noć ( rezervacije 17e ). Plan je bio da ostanemo celi dan u Nici, i onda naveče da krenemo za Barselonu, međutim, svi vozovi su bili bukirani, prvi voz je bio u 5 ujutro, što je značilo noćenje u Nici. S obzirom na to da je Nica užasno skupa, noć smo proveli na stanici, ustvari ispred stanice jer je zaključavanju u ponoć. Srećom, tamo smo upoznale grupu iz Terske koja je samoinicijativno krenila na ovakvo putovanje. Što se tiče Nice, moram priznati da sam ostala malo razočarana. Verovatno smo očekivali neki luksuz, nešto neverovatno, a iskreno ne opravdava svoju cenu. More jeste neverovatno, ta tirkizna boja se ne može ni opisati, ali plaža je kamenita, i to je kamenje dosta krupno, što otežava izlazak iz vode bez plavih kolena i ogrebotina. Mnogi imaju providne patikice za plažu sa kojima se kupaju. Na plaži ima vozić, mi smo ga zvali Ćira, košta 3e i vozi turu po Nici, kratko traje, ali je slatko.

Uspele smo naći jedan supermarket, koji je bio iznenađujuće jeftin.

Nakon noći provedene na stanici u Nici, uputili smo se u Barselonu. Menjali smo 5 vozova na svakih sat vremena i najzad smo stigli. Tamo smo se sastali sa prijateljem koji je turistički vodič i koji je doveo turu u Španiju. Srećom, on nam je našao besplatan smeštaj 6 dana i pored toga uključivali smo se u njegove fakultative, tako da smo obišli celu Barselonu, a uz to čuli istoriju, neke zanimljivosti itd. Smestili smo se i Lloret de mar, mesto 70 km od Barselone, jer je jeftinije. To je turističko mesto, praktično ni nema Španaca, oni dolaze samo da rade, najviše smo se susretale sa Italijanima.

Prva fakultativa je bilo panoramno razgledanje Barselone. Videli smo koridu, koja više nije popularna, sem za turiste. Najvažnija je bila Sagrada familia, to je crkva koja se gradi od 1880. a biće gotova tek 2025. godine. Praktično je cela Biblija preslikana na nju, milion detalja, stvarno izgleda neverovatno. Gaudi, koji je napravio tu crkvu, je preuredio celu Barselonu. Nije verovao u prave linije i zbog toga crkva na neki način izgleda kao da se topi. On je mešao gips sa betonom da bi dobio takav izgled. Zanimljivo je to da je Gaudi mrzeo tramvaje i celi život se borio da ih skloni sa ulica i da se napravi metro. Jedan dan kada je izlazio iz Sagrade familie, udario ga je tramvaj. On je bio milioner, ali veoma zapuštenog izgleda i nijedan taxista mu nije verovao da je on Gaudi. Jedan od njih se smilovao i odvezao ga je u bolnicu za beskućnike gde on umire zbog neadekvatne nege. Danima je bila potraga za njim, i kada je otkriveno šta se desilo, donesen je zakon, svi automobili taxi prevoza moraju biti crne boje i obavezni su svakog kome je loše besplatno da odvezu u bolnicu. Nakon njegove smrti, radovi na crkvi su, naravno, nastavljeni. Jedna strana predstavlja stranu života, i mnogo je bogatija i lepša od suprotne strane koja je strana smrti. Strana smrti je kritikovana zato što je na neki način prazna, gruba. Namerno, da bi napravili kontrast, napravljena je cela u pravim linijama, što je suprotno od Gaudijeve zamisli. Za sada postoje četiri stuba, a u sredini će biti izgrađen jedan najviši koji će predstavljati Isusa. Ulaz u crkvu je 8e, međutim, radovi na unutrašnjost još nisu počeli, tako da se ne isplati ulaziti unutra. Takođe, mogu se kupiti razglednice gde se vidi kako sada izgleda i kako če izgledati 2025. godine.

Zatim smo platili 10e za ulazak u Špansko selo. Tu su smešteni stiovi gradnje iz cele Španije. Takođe ima i fabrika stakla, pa smo posmatrali kako prave staklene figurice. Posetili smo i stadion Espanola. Stadion ko stadion...nije baš da se mi žene razumemo u razlike...:) Ulaz na Barselonin stadion je 10e ( e to smo propustili :)). Takođe, posetili smo i famoznog guštera, koji je simbol Barselone, i takođe, najdužu klupu, mislim da je u obliku zmije, napravljena je tako da savršeno prijanja uz telo pa je izuzetno udobna.

Takođe, moguće je žičarom posmatrati grad, vožnja traje oko 10 min, i košta oko 10e.

Zatim smo prolazili glavnom ulicom u centru koja kao da se sastoji iz tri dela. U prvom delu se prodaje cveće, u drugom životinjice, a u trećem se nalaze glumci maskirani u kipove sa kojima se slikate. U centru se nalaze fontane za koje postoji legenda ako iz njih pijete da će vas život opet vratiti u Barselonu.

Oduševila me i pijaca u centru, praktično ostanete zaslepljeni bojama i oblicima voća, zaista neverovatno.

Sledeći dan smo išli na Flamenko, ulaz je 25e, neograničena sangrija+šampanjac. Možete samo zamisliti koja je sreća i vrištanje kada izađu na binu i kažu:’ Dobro veče Srbija’. Stvarno je bilo neverovatno.

Nikako, ali nikako se ne smeju propustiti magične fontane. Rade od četvrtka do nedelje, od 21h do ponoći. Ne možete zamisliti koliko ljudi ima, kao da se održava veliki koncert, a fontane su zaista čarobne. Stalno menja oblik, boju i kao da prati ritam muzike. Ne može se ni opisati kakav je osećaj kada postane krv crvena i kao da gledate u dim, a ne fontanu. Naročito je velik doživljaj kada se popnete na vidikovac i odatle gledate. Stvarno očaravajuće.

U Barseloni smo uspele kupovati čak i stvari, marke kao što su Zara, Mango...su izuzetno jeftine. Recimo samo da sam platila cipele 9e koje su kod nas kao na sniženju 3000 din.

Jedino Barseloni dajem jedan veliki minus što ljudi ne pričaju engleski, i ajde da su to ljudi na ulici, već na železničkoj stanici, niko vas ne razume, komunikacija je bila i rukama i nogama, čim stigneš, samo da objasniš. Sledeća stanica nam je bilo Pariz. Nema direkte linije Barselona-Pariz, jedino smo mogli prvo u Cerbere, pa onda Pariz. Problem je bio jedini što nam u Španiji nisu hteli dati rezervaciju,već smo mi imali pola sata pri dolasku u Cerebere da rezervišemo voz za Pariz- nemoguće. Kada smo stigli, bilo nas je oko 50 bez rezervacija, vozovi za Pariz bukirani i to nam je bila još jedna noć na plaži. Bilo je užasno hladno, sreća pa sam ponela deku, a da stvar bude još gora, u 4 ujutro je počela kiša. Ujutro smo mogle samo da krenemo za Montpellie, gde bi molile konduktera da nas pusti u voz za Pariz. Sva sreća, ipak smo uspele tamo kupiti rezervacije za 5e i za 4h smo stigle u Pariz. Moram priznati, zelepila sam se za sedište i molila sam Boga da ne izletimo iz šina koliko smo brzo išli. Samo da usporedim, od Beograda do Subotice smo putovali 5h, a sa juga Francuske do Pariza 4h.

Čim smo stigli, odmah smo htele rezervisati voz za Italiju, međutim bila je bukirana, jedino smo mogle u Veneciju, a rezervacije su 117e. Kada smo tražile sa presedanjem, svejedno, cena je 117e. Nažalost odustale smo od toga.

U Parizu smo odsele u Etap hotelu, noćenje je 21e, što smatram da je stvarno jeftino. Doručak košta 5e, međutim to su bačene pare jer praktično dobiješ hleb i neki namaz koji je grozan i kafu....i to je to. Sve ostalo je bilo super.

Dnevna karta za metro je bila 6e. Odmah smo se uputile u Versaj, ali ponedeljkom nije otvoren, mogle smo samo videti izvana i biti u bašti, koja je toliko velika da smo iznajmile bicikle za 6e na sat. Nikad nisam mislila da vožnja biciklom može biti toliko zabavna. Može se iznajmiti i mali autić za golf, ali potreban je dozvola i 26 godina, a košta 30e na sat. Nakon toga smo se uputile do Ajfelovg tornja. Da se popneš na vrh, košta 13e, a ako ćeš peške, 8e. Mnogo turista, i mnoogo policije, 4 različite vrste specijalaca, sve sa mitraljezima...to mi je bilo malo smešno. Odmah kod tornja, postoje turistički brodići Senom. Dnevna karta je 8e ( uz popust za studente ), brodići idu na svakih 20 min., što znači npr. ako izađete sa broda da vidite Luvr, tačno imate red vožnje kada možete uhvatiti sledeći brod za dalje. Zatim smo se uputile do Chans Elysee-a, ali bile smo previše umorne i šepala sam od rana na nogama, tako da smo iznajmile rikšu za 15e obe. Sutradan smo se uputile do Mulen Rouga....danju ništa spektakularno. Treći dan smo krenile za Budimpeštu, i tako je nažalost došao kraj našem putovanju....još jednom hvala za sve....:)

14. avgust 2009

 |  Naslovna |  Konkurs |  Kontakt |  Mapa sajta |