Mirjana Kuezeljević



Sa putovanja ... > Putopisi 2009 > Mirjana Kuezeljević >

Naime, ovi vozovi po Evropi su gotovo stalno popunjeni i baš je teško doći do željene rezervacije, a naročito ako je ona za dan-dva unapred. Tako da sam u svakom mestu neplanirano ostajala bar jedan dan duže. Što se tiče destinacija, potpuno sam promenila prvobitno isplaniranu rutu. Umesto skandinavskih zemalja i manjih mesta po Francuskoj i Španiji, priključila sam se ljudima koji su krenuli od Beča, preko Berlina, Amsterdama i Pariza do Barselone. Ovde sam se smestila kod drugarice koja je tu na praksi, pa sam se malo sredila i odmorila i došla do preko potrebnog interneta.

U Beču je bilo OK, s tim da nisam obišla dosta stvari koje sam htela, a jedan dan mi je praktično prošao na stanici pokušavajući da nađem vezu za Berlin, jer ja nisam bila među onih 70 studenata koji su dobili Berlin. U Berlinu je bilo lepo, dosta mi se svideo grad, ali opet premalo vremena za detaljnije upoznavanje, s obzirom da sam ja htela da obiđem ceo grad i osetim duh grada i razliku između "istočnog" i "zapadnog" dela grada. Berlin me malo podsetio na Beograd, ljudi su prilično opušteni i za razliku od Beča ima dosta parkova i slobodnih površina, što mi se takođe dopalo. Inače u Beču su ljudi do te mere ljubazni da ti je skoro neprijatno kad ih pitaš za pomoć jer su u stanju pola sata da provedu objašnjavajući ti kako da dođeš do traženog mesta. Ono što mi se nije svidelo tu, a i u ostalim evropskim gradovima, je to što posle 20-21h ne možeš naići ni jednu otvorenu radnju, pa čak ni kiosk, tako da ako nisi kupio vodu ili hranu u toku dana, praktično si "nadrljao". Iz Berlina smo otišli za Amsterdam (ja sam tu promenila grupu po drugi put za vreme putovanja; prvi put sam se rastala u Beču od dvojice momaka sa fakulteta sa kojima sam krenula iz Beograda jer su oni otišli pravo za Pariz). Amsterdam je stvarno poseban grad, potpuno drugačiji od svega ostalog što smo videli. Kuće su kao iz bajki, a ljudi kao iz 24. veka. Potpuno drugačiji način života od našeg, i preporučujem to svima da posete. Inače grad je kao deponija smeća, svako baca otpatke po ulici, mokre na svakom ćošku, cigare inače nisu dozvoljene, ali trave ima na sve strane, kao i homoseksualaca. U Amsterdamu smo inače šetajući se naišli na nekog Srbina, pa smo odseli kod njega u hotelu, koji je inače u lošem stanju (a još je nas šestoro bilo u tro-krevetnoj sobi), ali druženje je bilo fenomenalno a i prenoćiste je izašlo nešto više od 16 evra što je za dane vikenda u Amsterdamu vrlo povoljno. Zanimljivo je da sam u tom gradu, gde je skoro sve dozvoljeno, baš ja izgledala sumnjiva policiji, i to dok sam odmarala na klupici u sred bela dana, pa su me posle kraćeg ispitivanja i pretresanja na licu mesta, pustili. Baš čudno! Elem, u Amsterdamu je bilo krajnje zanimljivo i uzbudljivo. Onda smo produžili za Pariz, mislim da smo 5 puta presedali do tamo. Između ostalog, menjali smo voz i u nekom gradiću Amiensu, pa pošto smo imali pauzu od skoro sat vremena do ukrcavanja na sledeći voz, ja sam malo prošetala po gradu za to vreme i baš mi se dopao, tako da mi je baš žao što nisam obilazila manja mesta jer mislim da baš ona odražavaju stanje jedne države. U Parizu smo bili 5 dana, ali to je premalo za onoliki grad. Uspeli smo da obiđemo Ajfelov toranj, Luvr, Versaj, Monmartr i Trijumfalnu kapiju. Odseli smo u predgrađu Malakofu, u hostelu Park. Hostel je baš dobar, preporučujem ga. Iz Pariza smo krenuli ka Barseloni (tu sam još jednom promenila grupu, jer sam morala u to vreme da stignem do Barselone zbog smeštaja kod drugarice), ali smo se zaglavili u Irunu (malo mesto na granici Francuske i Španije), naravno jer opet nije bilo rezervacija. Tu smo se zadržali dva dana, svraćali smo i do plaže u San Sebastijanu, ali vreme nas nije bas poslužilo, jer je padala kiša. I na kraju sam sama došla do Barselone (ostatak ekipe je produžio boravak u Irunu još jedan dan), malo sam obilazila grad, ali više sam se zainteresovala za plažu da odmorim malo i iskoristim priliku što sam na moru da se sunčam i kupam. Ovde su ljudi najsličniji nama, veseli su i opušteni.

Što se tiče daljih planova, još uvek nemam pojma šta ću. Ja sam htela do Lisabona, ali ne mogu da nađem saputnika. Ili u Rim, pa kući, ali i za tu varijantu nemam društvo. Nadam se da ću već nekog naći, jer ne bih želela da se priključim ovim ljudima što kreću put Beograda. Mada mislim da ću na kraju morati:(

Inače, za Srbiju mnogi nisu čuli, a i oni koji jesu ne znaju gde je tačno, uglavnom misle da pripada Rusiji. Strašno! Francuzi i Španci baš slabo pričaju engleski, pa je bilo malo problema sa konverzacijom, ali smo se snašli.

5. avgust 2009

 |  Naslovna |  Konkurs |  Kontakt |  Mapa sajta |